Ah, gospodine Dobrašinocviću! Pogrešno poentirate u zadnjoj rečenici! Od slavnog srpskog naroda ostali su samo dronjci. Većina srpskog naroda više niti misli, niti šta zna, niti šta pamti. Mi nismo više narod. Mi smo čopor!
Ne zavaravajmo se i ne zabijajmo glavu u pesak!
Vučićev čopor je sve progutao. Da, to je prava pravcata reč, reč koja nemilosrdno osvetljava naše vreme. Ovo je vreme čopora. U tom čoporu nema vukova. Prepun je hijena i divljih pasa.
Izađite iz kruga svojih poznanika i prošetajte malo kroz narod, porazgovarajte. Ogromna većina se ponaša kao da nisu završili dva razreda osnovne škole, kao da ih je šuma ili ulica vaspitavala. Za ogromnu većinu njih, primitivno i prostačko ponašanje koje dolazi najviše od samog Vučića, ali i od svih njegovih dahija i pandura i razglasnih stanica, je oličenje pravog, lepo vaspitanog, patriotskog ponašanja.
Mi smo kao narod teško poraženi, duh nam je ubijen a svest je izvrnuta kao rukavica.
Čini mi se da nam spasa nema. Nestaćemo.

Ko potpiše, tog ubiše.

Tekst ponovo razotkriva ionako providne veze između "đilasovštine" i "vučićevštine" (mada to je već odavno provaljeno) i ukazuje da se suštinska borba vodi na drugoj strani. Ako se ne dogodi neko buđenje naroda, i neka vrsta "srpskog proleća" - ovo bi stvarno mogao da bude kraj (odnosno početak neke nove balkanizacije i ukrajinizacije Srbije).

Možda bi, za početak, mogla da se omasovi parola "Ko potpiše - njega ubiše!" i da sa prave performansi, majice, značke, ni društvene mreže nisu na odmet. Potrebna je velika kreativnost u upotrebi performanasa i svih dozvoljenih sredstava za dalje omasovljavanje ovog embriona nezadovoljstva. Ako se to ne dogodi, tj. ako najveći autoriteti u zemlji (crkva, intelektualci, javne ličnosti) tim svojim autoritetom na natkrile ovaj masovni pokret u nastajanju, džaba im sve bilo. Zato je i teško govoriti o ovome iz inostranstva (ekonomske emigracije), jer se čini da ovu borbu niko ne bi smeo da propusti ("ko je Srbin i srpskoga roda"). Neće biti druge prilike.